Pad Alta banke krajem oktobra ove godine ponovo je skrenuo pažnju javnosti na nestabilnost bankarskog sistema, iako on deluje stabilno. Istorija finansijskih krahova u Srbiji od 2000. godine do danas pokazuje da Alta banka nije izolovan slučaj, već samo najnovija epizoda u nizu gubitaka, loših procena i pritisaka koji su na kraju teretili poreske obveznike.
Narodna banka Srbije je 31. oktobra stavila katanac na Alta banku zbog zloupotreba i narušavanja stabilnosti poslovanja. Ovaj događaj probudio je sećanja na period od 2011. do 2014. godine, kao i na početak dvehiljaditih.
Anatomija bankarskih krahova u Srbiji može se podeliti u tri glavna talasa:
1. Piramidalne prevare devedesetih: Dafina i Jezda
Početkom devedesetih, Dafina Milanović je osnovala Dafiment banku, a Jezdimir Vasiljević Jugoskandik. Ove banke su, kroz klasične Ponzi šeme, privukle veliki broj štediša nudeći nerealno visoke kamate. Dafiment banka je imala oko 163.000 štediša i dug od oko 450 miliona nemačkih maraka, od čega je preko 315 miliona nestalo. Jugoskandik je prevario oko 55.000 ljudi, sa dugom od oko 107 miliona evra.
2. Stečaj velikih državnih banaka (2002.)
- januara 2002. godine, Narodna banka Jugoslavije, pod vođstvom guvernera Mlađana Dinkića, pokrenula je stečaj nad četiri najveće državne banke: Beobankom, Beogradskom bankom, Investbankom i Jugobankom. Ove banke su kontrolisale preko 70% finansijskog tržišta. Njihov slom bio je posledica nasleđenih problema iz devedesetih, akumuliranih fiktivnih bilansa i skrivenih gubitaka, uglavnom zbog finansiranja propalih državnih preduzeća. Procenjuje se da bi njihova sanacija koštala državu 8,3 milijarde nemačkih maraka. Doneta je odluka o čišćenju sistema radi otvaranja prostora za strane investicije.
3. Talas banaka sa domaćim kapitalom (2011-2014.)
Između 2011. i 2014. godine, sa tržišta je nestalo nekoliko banaka sa većinskim domaćim kapitalom. Među njima su bili Agrobanka (sa minusom od 300 miliona evra), Razvojna banka Vojvodine, Metals banka (sa minusom od oko 150 miliona evra), Privredna banka Beograd (sa rupom od oko 80 miliona evra) i Univerzal banka (sa manjkom od oko 50 miliona evra).
Ovaj talas obeležen je erom nenaplativih kredita (NPL). Banke su pod političkim pritiscima plasirale kredite privilegovanim biznismenima i tajkunskim firmama uz sumnjiva obezbeđenja. Kada su te firme otišle u blokadu, banke su ostale bez novca. Ovaj talas koštao je državu i građane oko milijardu evra, koliko je izdvojeno iz budžeta i fondova za pokrivanje uloga i saniranje rupa.
4. Alta banka (2024.)
Treća faza počela je nedavno oduzimanjem dozvole za rad Alta banci, koja je nastala na temeljima Jubmes banke. Nakon agresivnog rasta, kupovine menjačnica i širenja platnog prometa, Narodna banka Srbije je 31. oktobra hitno intervenisala. Za razliku od prethodnika, Alta banka je, prema navodima Tužilaštva za organizovani kriminal, pala zbog unutrašnjih zloupotreba, nefunkcionalnog sistema upravljanja rizicima i sumnjivih platnih operacija.
Utvrđuje se da li su revizori prevideli aktivnosti koje su dovele do ovakvog raspleta, uključujući i iznošenje oko 45 milijardi dinara (oko 380 miliona evra). Ipak, današnji bankarski sistem je otporniji, a Agencija za osiguranje depozita garantuje isplatu uloga do 50.000 evra.
Finansijski stručnjaci i NBS ocenjuju da je slom Alta banke izolovan slučaj i ne predstavlja sistemski rizik, jer je udeo problematičnih kredita na istorijskom minimumu od oko 3%. Lekcija iz prošlosti je naučena – banke se ne čekaju da „is krvare“, već se reaguje čim se pređe zakonska crvena linija.