Oktobar se širom sveta obeležava kao mesec posvećen podizanju svesti o gubitku trudnoće i smrti beba, uključujući spontane pobačaje, gubitak bebe tokom trudnoće, mrtvorođene bebe i smrti novorođenčadi.
O ovoj temi se često govori tiho, daleko od očiju javnosti. Ipak, iza svakog gubitka stoji nečija priča, iščekivanje, ime koje je možda već bilo odabrano, pripremljena soba i ljubav koja nije prestala onda kada se trudnoća završila.
Cilj obeležavanja ovog meseca je da se pruži podrška roditeljima koji su izgubili bebu, smanje stigma, stid i osećaj usamljenosti koji ponekad prate ovaj gubitak, da se javnost bolje upozna sa uzrocima i faktorima rizika, unapredi medicinska, psihološka i socijalna podrška porodicama, a pre svega sačuva sećanje na bebe koje su preminule tokom trudnoće, na porođaju ili u prvim danima i mesecima života.
Posebno mesto u ovom obeležavanju ima 15. oktobar, koji se obeležava kao Međunarodni dan sećanja na bebe preminule tokom trudnoće ili nakon rođenja.
Ružičasta i plava traka prepoznatljiv su simbol podizanja svesti o gubitku trudnoće i beba.
One predstavljaju sećanje na izgubljenu decu, podršku roditeljima i potrebu da se o ovom iskustvu govori bez osuđivanja i umanjivanja bola. Uz trake se često koriste sveće, mali otisci stopala, zvezde, anđeli i cvetovi. To su simboli ljubavi, nežnosti, sećanja i života koji je, iako kratak, ostavio dubok trag.
Važno je razumeti da ne postoji jedan ispravan način tugovanja. Neko želi da govori o svojoj bebi, neko čuva uspomene u tišini, a nekome je potrebno mnogo vremena da uopšte pronađe reči za ono što se dogodilo.
Smrtnost odojčadi u Srbiji smanjena za 42,5 odsto
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ i Republičkog zavoda za statistiku, dostupni su sledeći pokazatelji:
Smrtnost odojčadi u Srbiji, 2024. godina- 281 beba. To znači 4,6 smrtnih slučajeva na 1.000 živorođene dece. Stopa je u prethodnih 20 godina, od 2005. do 2024, smanjena za 42,5 odsto. U istoj godini u Srbiji je rođeno 60.845 živih beba.
Smrtnost odojčadi obuhvata smrt dece pre navršene prve godine života. Prema Batutu, blizu dve trećine smrtnih slučajeva odojčadi u Srbiji dogodi se u neonatalnom periodu, odnosno u prvih 28 dana života.
Spontani pobačaj je gubitak trudnoće pre nego što plod dostigne granicu održivosti definisanu medicinskim i statističkim pravilima. U praksi se granice i kriterijumi za evidentiranje mogu razlikovati u zavisnosti od sistema koji se koristi. Mnogi gubici se dese u prvim nedeljama trudnoće, pre nego što žena sazna da je trudna. Zbog toga je stvarni broj gubitaka trudnoće veći od broja koji se može videti u bolničkim evidencijama.
Važno je naglasiti da gubitak trudnoće najčešće nije posledica nečega što je žena uradila ili nije uradila. Jedan od čestih uzroka ranog spontanog pobačaja su hromozomske nepravilnosti embriona, a postoje i drugi mogući medicinski uzroci.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je tokom 2024. godine registrovano 350 mrtvorođenih beba. U istoj godini umrlo je 281 odojče, dok je živorođeno 60.845 dece.
Prema zajedničkom izveštaju Ujedinjenih nacija, objavljenom u martu 2025. godine, tokom 2023. godine širom sveta bilo je približno 1,9 miliona mrtvorođenih beba. Taj podatak odnosi se na mrtvorođenost, a ne na sve spontane pobačaje ili smrt novorođenčadi.
Gubitak trudnoće ili bebe može da ostavi duboke emocionalne posledice na majku, oca, celu porodicu i prijatelje. Roditelji mogu da osećaju tugu, prazninu, krivicu, bes ili strah od nove trudnoće. Nekada tuga traje mesecima ili godinama, a približavanje datuma porođaja, godišnjice gubitka ili praznika može ponovo da probudi bolna osećanja.
Poseban problem predstavlja to što okolina ponekad pokušava da uteši roditelje rečima poput „biće druge dece“, „bilo je prerano“ ili „važno je da pokušate ponovo“. Iako su često izgovorene sa dobrom namerom, takve rečenice mogu da učine da se roditelj oseti kao da njegov gubitak nije dovoljno važan.
Umesto toga, mnogo više znače jednostavne reči: „Žao mi je“, „Tu sam za tebe“ i „Možeš da mi pričaš o svojoj bebi ako želiš“.
Nije potrebno pronaći savršene reči. Važno je ne umanjivati tuđi bol, ne nametati rokove za tugovanje i ne očekivati da se roditelj brzo vrati svakodnevnom životu.