U Srbiji se godišnje baci oko 770.000 tona hrane, što je približno 2.000 tona dnevno, dok istovremeno deo stanovništva nema dovoljno za osnovne obroke. Na Međunarodni dan svesti o gubitku i rasipanju hrane, iz „Banke hrane“ upozoravaju da problem nije samo u količini hrane koja se baca, već i u tome što Srbija još nema dovoljno precizne podatke o tome gde i koliko otpada nastaje.
Sanida Klarić iz humanitarne organizacije „Banka hrane“ ocenila je da je za smanjenje rasipanja hrane, osim promene odnosa građana prema hrani, potrebno uvesti i sistemska rešenja. „Jedan od prvih koraka mora da bude precizno merenje. Mi moramo da znamo koliko hrane bacamo, gde nastaju najveći gubici i ko tu hranu baca“, rekla je Klarić za Euronews Srbija.
Kako je navela, procena od oko 770.000 tona bačene hrane godišnje nije potpuno precizna, upravo zbog nedovoljno razvijene metodologije za merenje otpada od hrane. Poseban problem predstavljaju viškovi u trgovinskim lancima, jer nema dovoljno podataka o količini hrane koja se baca neposredno pred istek roka. Deo tih viškova stiže do banaka hrane, ali je količina donirane hrane, prema rečima Klarić, i dalje mala u odnosu na ukupne gubitke.
Jedan od modela koji bi mogao da posluži kao primer jeste Slovenija, gde veliki trgovinski sistemi imaju obavezu da evidentiraju količine hrane koje bacaju. Za stvaranje otpada predviđene su i sankcije, dok se onima koji uspeju da smanje količinu otpada omogućavaju određeni poreski podsticaji, uključujući oslobađanje od PDV-a.
U Srbiji se radi na izmenama Zakona o upravljanju otpadom, a među temama je i usklađivanje sa pravilima Evropske unije koja se odnose na smanjenje gubitaka i rasipanja hrane. Prema rečima Klarić, predviđeno je smanjenje gubitaka u proizvodnji za 10 odsto, dok bi cilj za domaćinstva, restorane, maloprodaju i distribuciju bio smanjenje do 30 odsto. „Ako želimo da rešimo problem, moramo da uvedemo odgovornost za one koji stvaraju otpad, ali i da nagradimo one koji ga smanjuju“, navela je Klarić.
Kao primer mogućnosti da se ono što bi inače završilo kao otpad iskoristi na drugačiji način, Klarić je navela ostatke iz proizvodnje ajvara. Semenke i delovi paprike koji ostaju nakon prerade, kako je objasnila, mogu da se koriste za dobijanje kapsaicina, koji se potom primenjuje u proizvodnji sapuna. Slični modeli postoje i kod drugih namirnica. Delovi kukuruza, prema njenim rečima, mogu da se koriste za proizvodnju pasti za ruke. Na taj način otpad dobija novu namenu, a istovremeno se smanjuju zagađenje i emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Kada je reč o zakonskim izmenama, Klarić je ukazala da je otpad od hrane već prepoznat kroz ranije izmene propisa, dok se sada razmatra i koncept produžene odgovornosti proizvođača. To bi značilo veću odgovornost proizvođača i velikih sistema za količinu otpada koju stvaraju, uz kombinovanje podsticaja i sankcija.
Važan deo problema je i način na koji građani tumače rokove trajanja proizvoda. Klarić podseća da oznake „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“ nemaju isto značenje. Kod proizvoda poput mleka, mesa i ribe rok upotrebe mora da se poštuje, dok se „najbolje upotrebiti do“ odnosi na proizvode kao što su brašno, ulje, šećer, testenina i konzervirana hrana. Kod njih datum označava period do kada proizvod zadržava očekivani kvalitet.
Problem nastaje i u prodavnicama, gde se proizvodi kojima se približava rok često kasno snižavaju ili se ne ostavlja dovoljno vremena za njihovo doniranje. „Trgovci bi trebalo ranije da krenu sa snižavanjem proizvoda kojima se približava rok. Tako se povećava mogućnost da ih neko kupi, ali i da se, ukoliko ne budu prodati, na vreme doniraju“, rekla je Klarić. Kod doniranja je, kako je dodala, vreme posebno važno. Hrana mora dovoljno rano da stigne do banaka hrane kako bi mogla da bude preuzeta, skladištena i distribuirana korisnicima.
Banka hrane Beograd prikuplja, skladišti i distribuira viškove hrane preko mreže organizacija sa kojima sarađuje. Prema rečima Klarić, u toj mreži nalazi se više od 300 organizacija, među kojima su udruženja građana i Crveni krst. Ipak, količina hrane koja se preraspodeli i dalje je mala u odnosu na ukupne količine koje završe kao otpad. „Ne možemo da preraspodelimo ni približno onoliko hrane koliko se baci. Zato je važno da prvo izmerimo gde imamo najveće gubitke, a onda da uvedemo podsticaje za one koji otpad smanjuju i sankcije za one koji ga nepotrebno stvaraju“, istakla je Klarić.
Odgovornost, međutim, nije samo na trgovcima, proizvođačima i državi. Deo problema nastaje i u domaćinstvima, zbog čega Klarić građanima savetuje da planiraju kupovinu i obroke i da ne kupuju više hrane nego što mogu da potroše. Ukoliko ostane višak, jedna od mogućnosti je da se podeli sa drugima ili donira.
Smanjenje rasipanja hrane, osim socijalnog i ekonomskog, ima i ekološki značaj. Za proizvodnju hrane troše se voda, energija i drugi prirodni resursi, dok odlaganje otpada dodatno doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Poruka „Banke hrane“ je zato da smanjenje količine bačene hrane ne zavisi samo od toga šta će uraditi pojedinac, već i od toga koliko će proizvođači, trgovinski lanci i država uspeti da uspostave sistem u kojem će višak hrane biti iskorišćen pre nego što postane otpad.