Nemci, najopasniji protivnici iz bloka Centralnih sila, priznali su da je Bugarska, slomljena srpskim jurišima na Solunskom frontu, 29. septembra 1918. potpisala bezuslovnu kapitulaciju, ostavivši ih bez 700.000 vojnika. Nemački car Vilhelm je tada konstatovao: "62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat, sramota". Nemački general Fon Kluk je potvrdio da je bugarska katastrofa bila tačka preokreta u svetskom ratu i jedini razlog zbog koga je nemačka Vrhovna komanda zatražila primirje i mir.
"Vojska aveti", kako su u Antantu nazivali srpske ratnike koji su preživeli prelazak preko ledenih crnogorskih i albanskih vrleti 1915. godine, oporavila se na Krfu i ponovo uzela oružje. Njihovu izdržljivost i hrabrost potvrdila je i švajcarska bolničarka Crvenog krsta Klara Šturceneger, koja je konstatovala da "Evropa neće razumeti da se srpska vojska odvažila da se suprotstavi brojno jačem neprijatelju". Britanska bolničarka Flora Sandes je zabeležila da su srpski vojnici ispoljavali neverovatnu izdržljivost i hrabrost boreći se protiv nadmoćnijeg, odmornijeg i bolje naoružanog neprijatelja, a bili su "skromni, nesebični i sa smislom za šalu".
Britanski književnik Klod Askju, koji je prošao golgotu sa Srbima, zabeležio je da je Srbija "spasila svoju dušu i svoju čast" i da je "njen plameni slobodarski duh umakao osvajaču". Vaskrsla srpska vojska je probojem Solunskog fronta dovela Nemačku u neodbranjiv položaj. Uspeh proboja zavisio je isključivo od srpskih vojnika, a operativna komanda je predata vojvodi Mišiću.
Srpski poručnik Stanislav Krakov svedočio je o jurišu: "Mi smo vojska fantoma koja je zašla u avetinjsku šumu mrtvih borova. U fijuku, urlanju, gustom dimu, vulkanskim erupcijama i smradu sumpora – dolazi pakao". Srbi su silovito probili Solunski front, a na zahtev saveznika da stanu, vojvoda Mišić je odgovorio: "U smrt, samo ne stajati!". Austrougarska je kapitulirala pred Srbijom 3. novembra, a Nemačka je odlučila da kapitulira. Primirje je potpisano 11. novembra 1918. godine.
Srpska ratna vojska postojala je do maja 1920. godine, a cena pobede bila je izuzetno visoka: 370.000 vojnika i 630.000 stradalih civila, uz značajnu materijalnu štetu i ratne dugove.