Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji se obeležava 11. novembra, počeo je da se slavi u Srbiji 2005. godine, a od 2012. je i zvanično državni praznik. Ovaj dan podseća na potpisivanje sporazuma o prekidu oružanih sukoba između sila Antante i Nemačke 1918. godine.
Međutim, primirje ne bi bilo postignuto da Vojska Kraljevine Srbije, uz podršku francuske Istočne armije, nije izvojevala presudnu pobedu na Solunskom frontu. Zbog toga se ovaj praznik može smatrati i srpskim.
Prekid vatre je potpisan u vagonu u Kompjenju, tada komandnom mestu francuskog maršala Ferdinanda Foša. Ovaj uspeh je bio rezultat preživljavanja srpskih vojnika kroz brojne teške bitke, odbranu Beograda, Cer, Suvobor, Kolubaru, povlačenje preko Albanije, kao i borbe na Kajmakčalanu i rovovskog rata na planini Nidže.
Srpskim vojnicima na Solunskom frontu pridružili su se i Srbi mobilisani u austrougarsku vojsku, koji su se predavali ili bili zarobljeni na ruskom frontu. Oni su pristupili Jugoslovenskoj diviziji kao dobrovoljci, koja je bila gotovo stoprocentno popunjena Srbima. Takođe, srpski dobrovoljci iz Amerike i Senegalcima u francuskim trupama borili su se rame uz rame sa Srbima.
Istoričar dr Dušan Bataković istakao je da je uloga Srbije u Prvom svetskom ratu često zanemarena ili pogrešno tumačena u svetskoj istoriografiji. Dominantna jugoslovenska i komunistička ideologija promovisala je ujedinjenje, a ne stradanja i uspehe Srbije u Velikom ratu.
Batković je ukazao na revizionističku istoriografiju koja Srbiju označava kao saučesnika u Sarajevskom atentatu i ruski satelit, odgovoran za izbijanje sukoba. On je naglasio da analiza ratnih zbivanja ne podržava ove tvrdnje.
Paradoksalno je da mnogi u Srbiji nisu svesni da Dan primirja na Zapadu ne bi postojao bez vojvode Živojina Mišića, autora ideje o udaru na Centralne sile sa Balkana. Nakon osvajanja Kajmakčalana, Mišić je ubeđivao saveznike da pobeda nije moguća u statičnom rovovskom ratu na Zapadnom frontu, već samo koncentrisanim udarom preko planina na granici Grčke i Srbije.
Tek u julu 1918. francuski komandant Solunskog fronta, general Franše d’Epere, prihvatio je Mišićevu ideju, iako je Engleska izrazila rezervu, navodeći da se njeni vojnici neće uključivati u bitku dok ne vide kako će proći Srbi. Istoriografija i kultura sećanja Antante nikada nisu priznale zasluge Srba.
Primirje 11. novembra 1918. ne bi bilo potpisano da vojvodi Mišiću nije poverena operativna komanda na frontu od Ohrida do Egejskog mora. On je 14. septembra zapovedio početak artiljerijske vatre duž cele linije kako bi maskirao pravac napada. Naredba srpskim pešadijskim jedinicama završavala se rečima: „S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!“
U zoru je počeo proboj pravcem Dobro polje – Kozjak, koji je Mišić ispratio rečima: „U smrt, samo ne stajati!“.
Kada je Stepina Druga armija probila tri linije bugarsko-nemačke odbrane, Sofija je potpisala bezuslovnu kapitulaciju, a Centralne sile su ostale bez 700.000 vojnika.
Za 46 dana od početka Solunske ofanzive, srpske trupe, uz podršku francuske Istočne armije, prešle su 600 kilometara i 1. novembra 1918. oslobodile Beograd. Nastavile su oslobađanje teritorija preko Drine, Save i Dunava i Austrougarske, koja je kapitulirala 3. novembra. To je dovelo Nemačku u neodbranjiv položaj.
Podvig srpske vojske omogućio je napad Antante s juga i jugoistoka, što je nateralo nemački generalštab da predloži caru Vilhelmu potpisivanje primirja. Srbija je tako nanela prvi veliki poraz Centralnim silama na Ceru i poslednji, presudni, na Solunskom frontu.
Nemački car Vilhelm je nakon proboja Solunskog fronta izjavio: „62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat, sramota“. Ovo priznanje od strane neprijatelja ukazuje na značaj srpskog doprinosa.
Dok je na Zapadu slavljeno primirje 11. novembra 1918, za Srbiju rat još nije bio završen. Mađarska je pokušavala da zadrži deo Vojvodine, a hrvatski „Zeleni kadar“ napadao je srpske jedinice.
Srpska ratna vojska demobilisana je tek 1920. godine, zbog borbe sa bugarskim i arbanaškim teroristima.
U Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji, ove činjenice su bile prikrivane. U ideologiji „integralnog jugoslovenstva“, Srbi su od naroda proglašeni za „pleme“, a zakonom iz 1929. zabranjeni su „plemenski“ memorijali. Srpske pobede i patnje počele su se lažno predstavljati kao „jugoslovenske“.
Dr Bataković je naglasio da je celovita slika Srbije u Velikom ratu izostala, fokusirajući se na stvaranje Jugoslavije, dok su pitanja života građana Srbije pod austrougarskom okupacijom, internacije, progona, gladi i pokušaja denacionalizacije bila marginalizovana.
On je upozoravao na anglosaksonske promotere revizije istorije Velikog rata, poput Kristofera Klarka i Margaret Makmilan, koji su tvrdili da je Srbija bila „leglo zavera i remetilački raspoložena balkanska država spremna da ugrozi evropski mir“. Bataković je istakao da su ove fraze korišćene za opravdavanje napada na Srbiju.
Konrad fon Hecendorf, šef generalštaba austrougarske armije, bio je opsednut idejom preventivnog rata protiv Srbije, predlažući ga dvadeset i pet puta između januara 1913. i januara 1914. godine.
Srbi, koji nisu dovoljno informisani o sebi, često sebe sagledavaju očima neprijatelja, nesvesni da im Dan primirja nikada nije oprošten. Zbog toga ovaj praznik ne sme biti samo formalan, već podsećanje na dugotrajne procese i prepoznavanje uloge Srbije u njima.