Poljoprivreda Srbije predstavlja napredniji deo ukupne privrede zemlje, jer beleži veći rast i bolje trendove nego mnogi drugi sektori. S druge strane, u vezi sa njom vladaju nerealne predstave i očekivanja: da Srbija treba da bude poljoprivredna velesila, da Vojvodina može da hrani pola Evrope ili pak da su naši proizvodi najukusniji i najzdraviji. Srbija čini 0,8 odsto zemljišnih površina u Evropi, Vojvodina 0,5 odsto.
Mnoge evropske zemlje imaju dužu poljoprivrednu tradiciju, veliku domaću potražnju za kvalitetnim proizvodima, privatne i državne investicije u nauku i nove tehnologije, kao i brojne druge konkurentske prednosti. Nema sumnje da poljoprivreda Srbije može mnogo više nego do sada da doprinese ukupnom razvoju zemlje, ali nerealni zahtevi i njima rukovođene mere agrarne politike mogu samo da izazovu kontra efekte.
U poslednjih desetak godina, u Vojvodini je došlo do agrarne revolucije. Gotovo u svakom vojvođanskom selu ima nekoliko desetina poljoprivrednika koji obrađuju desetine ili stotine hektara. Ovi poljoprivrednici su shvatili kako tržište funkcioniše i nisu čekali da im država reši probleme ili stvori idealne uslove, već su preuzeli rizik i novac kojim su raspolagali, bilo da su ga zaradili ili su se zadužili, ulagali u zemlju – zakupljujući je ili kupujući.
Četiri bitne stvari su najviše uticale na ove promene: prvo, otvaranje granica i omogućavanje pristupa stranim inputima, tehnologijama i mehanizaciji; drugo, razvoj tržišta kredita; treće, iznošenje na tržište državnog zemljišta i omogućavanje svima da kroz fer postupak dođu do njega i, četvrto, visoke cene žitarica i uljarica koje nisu pokrenule, ali su ubrzale proces ukrupnjavanja.
Tako danas u Vojvodini 27 hiljada gazdinstava obrađuje 80 odsto poljoprivrednog zemljišta, dok ih ukupno ima 143,6 hiljada (odnos 20:80). U centralnoj Srbiji 221 hiljada poljoprivrednika obrađuje 88 odsto zemljišta (odnos 58:88).
Mnogi smatraju da struktura porodičnih gazdinstava u Srbiji, odnosno usitnjenost zemljišnog poseda predstavlja ograničavajući faktor razvoja. Međutim, statistički prikaz gazdinstava ne odgovara u potpunosti realnom stanju. Čak i da je struktura statistički nezadovoljavajuća, iskustva pojedinih zemalja pokazuju da poljoprivreda i sa manjim gazdinstvima može biti uspešna. Poljska, koja ima strukturu gazdinstava najsličniju Srbiji, odličan je primer uspešne poljoprivrede koja ostvaruje izvoz od preko 25 milijardi USD godišnje.
Razvoj tržišta dovodi do postupne, ali vrlo izražene podele gazdinstava na komercijalna i nekomercijalna. Jasno se vidi da jedna grupa gazdinstava – zahvaljujući kupovini ili zakupu zemlje od nekomercijalnih poljoprivrednika ili države – postaje sve veća. Logično je da porast broja poljoprivrednika koji obrađuju velika imanja ide na uštrb one druge grupe, odnosno da se smanjuje i broj malih poljoprivrednika i površine koje oni poseduju.
Tako dualnost postaje jedna od osnovnih karakteristika poljoprivrede Srbije: na jednoj strani su mali seljaci koji sa nekoliko životinja i hektara proizvode samo za sopstvene potrebe, a na drugoj veliki proizvođači (pojedinci ili preduzeća). Ovi drugi, po konkurentnosti, veličini farme, znanju i opremi kojom raspolažu, spadaju među najbolje u Evropi. Za Srbiju je karakteristično da mala, nekomercijalna gazdinstva nemaju neku drugu opciju, nego dugo ostaju prosto zarobljena na trenutnom nivou proizvodnje što ih dovodi na ivicu siromaštva.
Država svoju agrarnu politiku treba da prilagodi ovakvom stanju, odnosno, konkretnije govoreći, za svaku od ovih grupa trebalo bi predvideti posebne mere.
Tržišni lanac u Srbiji je kratak, neophodno je produžiti ga, celom dužinom legalizovati i uključiti malog proizvođača u lanac. Odgovor na pitanje kada i na koji način produžiti lanac političkim reformama treba da doprinese zadovoljenju potreba bezbednosti hrane i smanjenja sivog tržišta, kao i u najvećem delu da definiše stepen razvoja poljoprivrede zemlje koja teži da postane deo Evropske unije.
U Srbiji dominiraju mali proizvođači za koje je uvođenje standarda često nedostižno i neisplativo, dok je s druge strane velikim proizvođačima neophodna standardizacija kako bi mogli da izvoze svoje proizvode. Ovaj konflikt definiše brzinu i kvalitet reformi u poljoprivredi. Pokušaji da se zadovolje obe strane često rezultiraju velikim nepravdama i neregularnostima.